Zločin u Srebrenici nije sporan i on se desio. Međutim, bez obzira koliko se može sumnjati u pouzdanost pojedinih izvora, o tome ko je naručio zločin i ko ga je učinio, problem očito postoji i to se ne može ignorisati.
Milenko Višnjić
Zločin u Srebrenici nije sporan i on se desio. Međutim, bez obzira koliko se može sumnjati u pouzdanost pojedinih izvora, o tome ko je naručio zločin i ko ga je učinio, problem očito postoji i to se ne može ignorisati.
Piše: Milenko Višnjić
Činjenica je, takođe, da je Erdemovićeva grupa – Škorpioni, najmanje bila etnički srpska. Erdemović, Boškić, Franc Kos, Zijad Žigić nisu etnički Srbi. Dugo je ova grupa, posebno na Zapadu, predstavljana i doživljavana kao čisto srpska, pa i u “srpskim” medijima niko tome nije davao posebnog značaja. Zašto?
Hiljade informacija izlaze dnevno na nekoliko jezika i mnoge od njih se odnose na sumnjive dokaze i svedočenja izneta u Haškom sudu; dokazi, na osnovu kojih je kao krunskim dokazima donesena presuda da su Srbi učinjenili genocid nad Bošnjacima u Srebrenici.
Od svih pripradnika grupe Škorpioni, niko nije pozivan u Hag, sem Dražena Erdemovića; etničkog Hrvata, čoveka koji je bio jedan jedini svedok svih optužnica za genocid. Zaprepašćujuće je koliko je puta ovaj Krunski svedok u svom svedočenju sam sebi proturečio. Naravno, sud je to tolerisao i nije preispitivao tokom više od jedne decenije (NATO i zločin u Srebrenici).
Najpre je, opisujući masakr muslimanskih civila na farmi Pilica ili Branjevo kod Zvornika, navodio tri različita datuma zločina u kojima je, po sopstvenom priznanju, i sam učestvovao. Potom, svedoči da je na tom mestu, u trajanju od oko pet časova, likvidirano 1.200 ljudi, što je fizički nemoguće. Osim toga, na ovoj lokaciji eshumirano je samo 150 tela. Gde je ostalih 1050, ako je Erdemović govorio istinu?
Biografija, lik i (ne)djelo
Dražen Erdemović, rođen 25. 11. 1971. godine u selu Donja Dragunja kraj Tuzle, Erdemović je pohađao Školu učenika u privredi i završio bravarski zanat. Međutim, u tom pozivu nikada nije radio. U decembru 1990. stupa u vojnu službu, obučava se u kasarni „Maršal Tito“ u Beogradu, gde postaje vojni policajac. Vojnu službu je odslužio u JNA – vojska u raspadu, kao vojni policajac u regionu Vukovara. Posle jednogodišnje vojne službe radi još četiri meseca kao plaćeni rezervista, a zatim se, u martu 1992., vraća kući.
Posle toga, počinje i u BiH da vri. Bosanski muslimani, Srbi i Hrvati se naoružavaju i stvaraju svoje oružane jedinice. U maju dolazi do prvih sukoba i JNA, u to vreme još uvek jedina legitimna oružana sila u Jugoslaviji i BiH, šalje Draženu Erdemoviću poziv za mobilizaciju, na koji se on, međutim, ne odaziva. Nije navodno želeo više da služi ni u jednoj vojsci, ni da učestvuje na bilo čijoj strani, kako je sam to u više navrata ponovio pred sudijama u Hagu, kao što je 19. i 20. novembra 1996. godine to i rekao. U maju 1992. dobija poziv za mobilizaciju od muslimanske vojske BiH, na koji se ipak odaziva.
Navodno, morao je da tako učini – da se odazove, kako je rekao, pošto mu je to bio jedini izbor. U jesen 1992. u Tuzli je formirana još jedna vojska, vojska bosanskih Hrvata (HVO) i Erdemović odmah prelazi u njene redove. Tamo mu nude službu u vojnoj policiji, za šta je već stekao obrazovanje i obuku u redovima JNA. Nije hteo u direktan sukob, kako je sam izjavio; želeo je, koliko god je moguće, da ostane što dalje od ratnih zbivanja.
Međutim, kao vojni policajac, bio je u prilici da ostane iza linije fronta i da služi na kontrolnim punktovima. Da vodi rat i puca na ljude, navodno niti je želeo, niti želi, uveravao je sudske organe u više navrata. Kao vojni policajac HVO, Erdemović je navodno pomogao mnogim Srbima da izađu iz Tuzle. Po prirodi je, navodno, dobar čovek, pomogao je srpskim civilima, iz Tuzle i okoline, da prebegnu u Republiku Srpsku. Prilikom jedne od ovih akcija pružanja pomoći Srbima, uhvatili su ga vojnici HVO i saslušan je u Tuzli. Zapretili su mu zatvorskom kaznom. Kratkotrajni zatvor je iskoristio da u novembru 1993. pređe sa suprugom Srpkinjom u Republiku Srpsku.
Ista sumnja u različite dokaze
Ali, eto, i to je moguće da Erdemović sudu navede sedam imena svojih saučesnika u istom zločinu, saopšti njihova imena, a da ih posle toga niko ne privede pravdi i ne ispita, uprkos činjenici što je poznato da su bili uvek dostupni tužilaštvu. Zašto Hag nije pozvao saučesnike? Kancelarija tužioca nikada nije ni pokašala da izda nalog za razgovor sa njima, a kamoli da ih uhapsi.
Najviše prašine, na ovu nikad iskopanu temu, podigla je knjiga, Žerminal Čivikova – „Der Kronzeuge – Krunski svedok“. Nije ovo prvi stručni rad koji adresira političku ulogu Tribunala; pre toga je bilo i drugih koji se bave ovom problemom. Na primer, Laughland-nova knjiga – „Travesty“, i Michael Mandel-ova knjiga – „How America Gets Away With Murder“, Dick McManus’s Some Unknown History of the U.S. i još neke, se, takođe, kritički odnose prema Haškom sudu. Čivikova knjiga je jedinstvena po svom veoma jasnom i posebnom efikasnom usmerenju na samo jednog svedoka: Dražena Erdemovića, kao i na haške tužioce i sudije koji su radili i bavili se ovim svedokom.
Edvard S. Herman (Edward S. Herman) se posebno bavio analizom knjige, Žerminala Čivikova „Der Kronzeuge – Krunski svedok“ i njegovi zaključci su bili od ključnog značaja i uticaja na popularnost same knjige i osudu pristrasnog i kriminalnog rada suda u Hagu.
Herman je, uglavnom, analizirao sličaj DRAŽENA ERDEMOVIĆA i njegovih izjava, kao okosnicu i od posebne vrednosti, time dokazujući političku ulogu Tribunala. Pažljivo beležeći detalje iz Erdemovićevih iskaza pred Tribunalom, Čivikov ukazuje na kontradiktornost i neistine o komandnoj strukturi voda koji je počinio masakr. Erdemović je tvrdio da je bio prinuđen na zločin, napominjući da bi i sam bio likvidiran da nije izvršio naređenje izvesnog Brane Gojkovića. Čivikov je, međutim, istraživanjem dokazao da je bilo upravo suprotno – lagao je po nečijem diktatu.
Knjiga koja je pokrenula lavinu
Žerminal Čivikov (Germinal Chivikov), inače dugogodišnji izveštač iz Haškog Tribunala, u svjoj knjizi Der Kronzeuge – Krunski svedok, upoređivanjem činjenica, dokazuje da je Erdemović izmislio bezočne laži, a da je te iste laži, sudsko veće prihvatalo kao istinu. Interesantno je da Čivikov u svojoj knjizi ne dovodi u vezu zločin u Srebrenici i vladu Alije Izetbegovića u Sarajevu. S druge strane, možda to i nije relevantno, jer su se ovi događaji desili po preuzimanju Srebrenice od strane bosanskih Srba!?
Tribinal ni jednog trenutka nije dovodio u pitanje autentičnost Erdemovićevih kontradiktornosti, čak ni onda kad je njegova priča bila na granici fantastike. Okosnica ove knjige je da je laž ključnog svedoka očigledna. – Toliko očigledna, da je istinu o Srebrenici lako dokazati – kaže Herman. Analiza knjige o Srebrenici, Žerminala Čivikova, daje poražavajuće činjenice o Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju u Hagu i o njegovom političkom zadatku.
Tribunal mora okriviti Srbiju
– Erdemović i njegova grupa je zločin počinila zbog novca, koji je od nekog i odnekud dobila – dodaje Čivikov. Erdemović je u Tribunalu lagao da mu je bio oduzet čin, što je neistina, jer je on imao čin podoficira i nije mogao da mu naređuje običan vojnik. – Sam Erdemović je, dakle, bio narednik. Nižuću dokaze jedan za drugim, jasno je da je i manje pažljivijim čitaocima sasvim očigledna laž ključnog svedoka pred Haškim tribunalom u postupku, ne samo protiv komandanata VRS, već i na suđenju predsedniku Srbije, Slobodanu Miloševiću; suđenju, u kojem je Erdemović trebalo da da svoj doprinos dokazu da su upravo Srbija i njen predsednik odgovorni za genocid u Srebrenici.
– Neko je, očigledno, Erdemoviću i drugim plaćenicima, dok su bili na odsustvu, ponudio mnogo novca da bi počinili taj ratni zločin, konkretno – masakr muslimanskih zatvorenika, budući da je Erdemovićeva jedinica, posle događaja u Srebrenici, bila na odsustvu – navodi Čivikov. – Drugačije rečeno, vlasti bosanskih Srba nisu imale ništa sa tim zločinom u Pilici kod Zvornika, pa je odatle i tragikomična priča o vojniku, pripadniku VRS, koji izdaje naređenje.
Nekoliko dana posle ovog zločina, kako je Erdemović ispričao, došlo je do obračuna zbog podele novca u jednoj kafanii; bivši saborci su počeli da pucaju jedan na drugog. Erdemović je pogođen u stomak, što je na sudu i pokazao, podižući majicu i sentimentalno suočavajući sudije sa ožiljkom. Želeo je da ih ubedi da je na njega pokušan atentat, kako bi bio sprečen da svedoči u Tribunalu. Nažalost, sudije su sve vreme ostale gluve i neme na ove laži, prihvatajući ih kao krunski dokaz. Sudije su naprosto tapšale Erdemoviću, jednom jedinom svedoku, na čijem su se svedočenju zasnivali dokazi o genocidu, a na njima i veći broj presuda.
Pre hapšenja, Beograd je kako-tako prihvatio saradnju sa Hagom. Teško, špekulantno i hipotetički je zamišljati kako bi se Erdemović ponašao u Hagu da ga Beograd, kao prvog optuženog, nije isporučio tamo?
